Светосавље као платформа за црквено уједињење: владика Николај Велимировић

Владимир Цветковић,
Институт за филозофију и друштвену теорију, Универзитет у Београду

Светосавље као платформа за црквено уједињење: владика Николај Велимировић

Српска национална идеја уобличена током 19. века садржала је, између осталог, две битне компоненте: једна се тицала националног ослобођења од туђинске власти, било отоманске или аустроугарске, а друга се односила на уједињење ослобођеног народа у једну државу. Српска црква је дала свој огроман допринос остварењу идеје народног ослобођења, било кроз своју образовну делатност, било кроз подизање устанка против завојевача. Сходно својој саборној природи и основном задатку Цркве да сабира своју духовну децу у међусобну заједницу са Богом, Српска црква је свесрдно подржавала идеју уједињења у једну државу и једну црквену јурисдикцију. Политичка идеја југословенства као ослобођење Јужних Словена од завојевачке власти и уједињење у једну државу поклапала се са идејом Српске цркве да обједини све своје расуте јурисдикције и вернике под једну институционалну капу. Вековна делатност Српске цркве на остварењу идеје народног ослобођења и уједињења довела је до тога да национална идеја или сам национализам постане њен главни идентитетски основ, истискујући веру и њено исповедање у други план. Међутим, национализам као идентитетски основ цркве није нешто што је красило само Српску цркву, или балканске цркве уопште, већ је, по Николају Велимировићу, национализам главна карактеристика и европских цркава. Још у својим предавањима одржаним у лондонском Вестминстеру 1917. године он истиче да за разлику од ране Црквe која је изборила победу над јеврејским национализмом и римским империјализмом, Црква у Европи постала је слушкиња европским национализмима и империјализмима. Служење партикуларним националним или империјалним циљевима је било у оштрој супротности са опшечовечанском природом хришћанства. Међутим, иако Николај осуђује национализам као идентитетски стуб Цркве, он сматра да национализам није толико лош зато што се изводи из појма нације или народа, и зато што представља брану империјализму.

Сходно својој мисији у Великој Британији током Првог светског рата у служби политике српске владе, Николај осуђује аустроугарски империјализам, а велича национализам и патриотизам Југословена ‒ Срба, Хрвата и Словенаца ‒ који су за њега „један и исти народ“.[1] Већ у Николајевим предавањима и списима из ратног периода се назире улога Светог Саве у новом југословенском пројекту и стварању новог, односно обнављању старог, националног и религијског идентитета. Николај сматра да у основи како католичке тако и православне вере постоји један исти хришћански дух који нагони на заједничку националну борбу, а највиши израз тог хришћанског духа је светост. Тај заједнички дух, по Николају, тежи да се оствари на националном плану кроз југословенство и на црквеном плану кроз светитељство. Зато у конструкцији новог повесног сећања, Николај инсистира да заједничка историја југословенства не почиње са Његошем и Штросмајером, или пре њих са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, Карађорђем Петровићем, Људевитом Гајем, Валентином Водником, Баном Јелачићем, већ са самим Светим Савом као претечом југословенства и оснивачем народне Цркве.

Југословенство које је после Првог светског рата постало државна политика краља Александра Карађорђевића билo je подржаванo од Српске православне цркве у Југославији.[2] Дан Светог Саве (27. јануар) као школске славе се прослављао у школама широм Југославије. Када је краљ Александар распустио југословенски парламент због државне кризе настале убиством хрватских посланика у парламенту и увео диктатуру 6. јануара 1929. године, Патријарх Варнава Росић је изразио подршку краљевској државотворној политици и раду на потпуном уједињењу „браће исте крви“. У периоду од 1929. до 1934. године многе религијске организације су забрањене као племенске, јер су по духу биле супротне пројекту интегралног југословенства. Снажну опозицију представљала је Римокатоличка црква, друга по броју верника у земљи. Једна од реакција на присилно спровођену државну политику југословенства била је забрана католичкој школској омладини изречена од неких жупника, а затим и потврђена 1933. године ауторитетом католичких бискупа, да учествује у прославама Светог Саве као државне школске свечаности у Краљевини Југославији.

Николај је започео преко штампе полемику са надбискупом загребачким Антуном Бауером о значају прославе Светог Саве као државне школске свечаности у Краљевини Југославији, подвлачећи значај и улогу Светог Саве у заједничком југословенском пројекту.[3] Та расправа је доживела врхунац 1935. године, када се прослављала јубиларна седамстогодишњица упокојења Светог Саве и када је цела година била посвећења његовом прослављању. Николајево предавање „Национализам Светог Саве“ одржано на Коларчевом универзитету у недељу Православља треба донекле и посматрати у светлу ове расправе између Николаја и Бауера. Предавање „Национализам Светог Саве“ Николај посвећује месту које би Свети Сава требало да заузима у Краљевини Југославији. Светосавски национализам је, по Николају, еванђелски јер штити интегритет људске личности и помаже њено усавршавање и органски јер штити индивидуалност самог народа да се не изметне у империјализам и расплине у интернационализам.[4] Према томе, Светосавски национализам или Светосавље представљали су за Николаја еванђелску платформу која треба да служи као модел за утемељење националне цркве.

Предавање владике Николаја о национализму Светог Саве је имало сврху да поново пробуди ону исту енергију коју je имао југословенски народ на почетку заједничке државе, и да ту енергију искористи за стварање заједничког националног и хришћанског идентитета, и не представља његов обрачун са Југославијом као што му се приписује. Међутим, не треба одмах извести закључак да је национализам Светог Саве истo што и југословенски нациoнализам, као политика краљевских власти. Еванђеоска платформа на којој Николај жели да гради југословенско јединство је директно супротна политици присиле којом је краљевска власт спроводила југословенску идеју у дело током диктатуре, јер ставља светост, а не национално јединство, у сам центар државотворног пројекта.

У савременим научним истраживањима се Николајев однос према Римокатоличкој цркви често тумачи као негативан. Тако Јован Бајфорд сугерише да, упркос Николајеве раније подршке српској влади да потпише конкордат са Ватиканом као израз искрености и отворености према римокатолицима у Србији, изнете у његовим предавањима у Британији 1915. године, постоји континуитет Николајевих негативних ставова према Римокатоличкој цркви.[5] Као потврду за то Бајфорд наводи да се Николај, и поред јавног заговарања добрих односа са Римокатоличком црквом у Србији, а касније и у Југославији, у приватним разговорима залагао за прекидање свих веза са Ватиканом и оснивање народне (југословенске) католичке цркве. Слично Бајфорду и Клаус Букенау сматра да код Николаја постоји неко двоумљење која се огледа са једне стране у јавном прихватању Римокатоличке цркве, а са друге стране у скривеном неповерењу. Док је Бајфорд изричит да Николај заступа „српску православну искључивост“, Букенау сматра да је Николајев мотив за зближавање између две цркве остао нејасан, јер је понекад зближавање представљено као политички инструмент, а понекад као предуслов за уједињење цркава у заједничку југословенску цркву.[6] Букенау се ипак приближава Бајфордовом закључку, сматрајући да зближавање цркава за Николаја заправо представља прелаз римокатолика у православље. Тако испада, према овим ауторима, да је Николајев однос према Римокатоличкој цркви у раним радовима или неискрен, јер жели да инструментализује Римокатоличку цркву у Југославији за српске националне и црквене циљеве, или пак и њему самом недовољно јасан. У том случају, сама полемика са Бауером око улоге Светог Саве у југословенском друштву, па и предавање „Национализам Светог Саве“ из 1935. године, само потврђују његов негативан однос према Римокатоличкој цркви, који је у ранијим радовима или био вешто скриван или још увек неизграђен.

Међутим, поред ове две могућности постоји и трећа, којом је могуће повезати у једну кохерентну целину Николајеве ране радове, из предратног периода, са оним из међуратног, а да се не посегне за горенаведеним аргументима. Бајфордов став да је Николај пре и током Првог рата заговарао добре односе са Римокатоличком црквом у Србији, а касније и у Југославији, а истовремено се залагао за прекидање свих веза са Ватиканом и оснивање народне (југословенске) католичке цркве је тачан, али њега не треба сматрати производом Николајеве неискрености. Још 1909. године у свом чланку „Велика криза у Римокатолицизму“, где разматра рецепцију Енциклике Папе Пија Х Pascendi dominici gregis из јула 1907. године у којој се осуђују антимодернистички ставови у Римокатоличкој цркви, Николај упућује на став француског римокатоличког теолога Алфреда Лоазија да папа треба „да се опет прихвати свог васпитачког позива, а да напусти све владавинске светске претензије“.[7] На крају текста Николај закључује да је Папа Пије Х овом енцикликом разорио све хумане напоре да се човечанство осети као једна целина, и да папски систем, који све ограђује и ограничава, и под којим Католичка црква уздише, мора да ишчезне. Николај завршава питањем да ли ће са папством ишчезнути и католизицам, на које одговара да је католицизам постојао и пре папства и постојаће и после њега, јер је вођен истином и окренут према спасењу. Према овоме, Николајево залагање за прекидање свих веза са Ватиканом и папством, није усмерено према католицизму, већ је инспирисано довођењем „обновљеног и препорођеног“ католицизма у тешњу везу „са осталим деловима хришћанства“. У контексту југословенског уједињења, Николај наводи усвојени документ римокатoличког свештенства Загребачке бискупије из 1848. године у коме се као циљеви прокламују: уједињење Срба и Хрвата, толерисање разлике у Символима вере и коришћење старословенског језика у богослужењима Југословенске католичке цркве. На основу овога може се закључити да идеја уједињења католичке и православне у једну југословенску католичку цркву, при чему се мисли католичанску, односно саборну, за Николаја не изгледа као немогућа мисија. Он чак и набраја да би на почетку југословенска црква имала око педесет епархија, пола католичких, пола православних, и да би те цркве имале слободу учења, богослужења и организације, све док се ограде које су их одвајале вековима једном не превазиђу, што ће бити, по Николају, веома лако.

Како разумети Николајеву критику Римокатоличке цркве у Југославији? Оштрица Николајеве критике, како у самом предавању о национализму Светог Саве, тако и у ранијим и каснијим списима, није уперена против саме те цркве у Југославији, већ против њене зависности од Рима. Николајева критика институције папства има континуитет од његових раних радова из 1909. године до познатог говора против конкордата одржаног у Ваљевској гимназији 1937. године. Док је у раним радовима Николај више пажње посвећивао реформским покретима у самој Римској цркви, у радовима и јавним обраћањима током тридесетих година двадесетог века критика папства полази са позиција југословенских државних и црквених интереса. Политику Ватикана, а посебно иницијативу за потписивања конкордата између Ватикана и Југославије, Николај је сматрао изразом империјалне политике Рима, а на штету југословенског заједништва. Према Николају, католици у Југославији се признањем папске власти одричу не само своје самосвојности, већ и еванђелске и апостолске утемељености народне цркве. Међутим, погрешно би било закључити да Николај критикује Римску цркву са православних позиција, као што Букенау сугерише. Николај помиње дело Светог Саве и у контексту независности коју је Српска црква стекла уједињењем у патријаршију, наводећи као пример Савино премештање центра своје цркве из Цариграда у Жичу и замењивање грчких свештеника и грчког богослужбеног језика српским свештенством и језиком. Николај тиме упућује и позив католичком клеру и народу да утврде своју независност у односу на Рим, водећи се примером Светог Саве, који је учинио Српску цркву у институционалном погледу независном од Охридске архиепископије, односно од Цариградске патријаршије. Крајем тридесетих и почетком четрдесетих Николај ће додатно инсистирати на идеји црквене независности и у односу на Рим и у односу на Цариград, а опет у контексту дела Светог Саве. У Видовданском говору одржаном 28. јуна 1939. године поводом обележавања 550. годишњице од битке на Косову у манастиру Раваница, Николај описује Светог Саву као изумитеља треће црквене власти, између византијске и римске, и то власти слободне националне цркве која није ни туђинска, ни интернационална. У делу Српски народ као теодул, Николај пише да, пратећи дело свог оца Немање на политичком плану, Свети Сава је на црквеном плану трасирао пут народу и цркви између цариградског панјеленизма и римске пантеократије. Тако се изборио против панјелинског шовинизма из Цариграда, док је интернационалну папску теократију у Риму победио стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара. Наравно да ово дело писано у јеку Другог светског рата нема нити југословенску, нити екуменску димензију, али има сличну аргументацију против интернационалне цркве, била она римска или цариградска, као и у предавању о Светосавском национализму.