Југословенство између националне идеје и средства ауторитарне власти

Душан Фундић,
Балканолошки институт САНУ

Југословенство између националне идеје и средства ауторитарне власти

Председник Министарског савета Краљевине Југославије, Богољуб Јевтић истакао је у декларацији свог кабинета поднетој Народној скупштини и Сенату, 3. јануара 1935. да „Чувати Југославију, чувати јединство југословенске нације и државну целину, то је највећи закон, за све и сваког, то је неодступни завет за цело наше поколење, и за будућност… Краљевина Југославија је територијална, политичка и морална тековина многобројних генерација; то је свети аманет Краља Мученика…“[1] Аманет краља Александра I Карађорђевића, убијеног у Марсеју октобра 1934, састојао се, укратко, од Устава који је три године пре смрти „даровао“ својим поданицима и идеје интегралног југословенства. Идеологија југословенства се темељила на идеји да су Срби, Хрвати и Словенци суштински јединствена нација, стицајем историјских околности раздвојени под вишевековном влашћу страних освајача. Од друге половине 19. века намере присталица јужнословенских покрета биле су различите, у распону од борбе под плаштом југословенства за интересе нације којој су појединци или организације припадали, преко политичког интереса да само снажне и простране државе могу да обезбеде независност и слободу, до идеализма искрених југословенских националиста.[2]

После победе у Првом светском рату и распада Аустроугарске, Краљевина Србија заједно са јужнословенским политичарима, доскорашњим поданицима Хабзбурга, приступила је оснивању нове државе која ће временом добити и признање сила Антанте. Прва деценија постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918–1929) била је обележена хроничном политичком нестабилношћу, пре свега услед тешкоћа српско–хрватских односа. Ипак је између 1925. и 1927. на снази био споразум између Николе Пашића и Стјепана Радића, вођа Народне радикалне странке (НРС) односно Хрватске сељачке странке (ХРСС). И један и други уживали су неспорно првенство међу Србима, односно Хрватима. Споразум којим се Радићева странка одрекла свог републиканизма (одредница републиканска избачена је и из имена странке) и прихватила државно уређење после година бојкота политичког живота био је важан корак напред.[3]  Краљевина је, што је осим неколицине изузетака био образац у међуратној Европи, била нестабилна уставна и парламентарна држава. Поред страначких сукоба, проблем су представљале и аутократске тенденције регента, доцније краља, Александра који је већ у децембру 1918. спречио избор Николе Пашића за председника прве владе нове државе и поред сагласности политичких странака за његов избор.[4]

После Пашићеве смрти (1926) даље заоштравање политичке ситуације довело је до пуцњаве у Народној скупштини у којој је Пуниша Рачић, члан НРС, усмртио и ранио неколико чланова ХСС. Од последица рањавања, Стјепан Радић је преминуо августа 1928. Краљ је реаговао 6. јануара 1929. увођењем диктатуре која ће наставити дотадашњи унитаризам и централизам, али уз новину на плану националне идеологије. Све идентитетске разлике стављене су по страни, донети су закони који су забрањивали било какве организације које би шириле “племенску“ свест. Између 6. јануара и 3. октобра 1929, закључно са законом о уређењу земље, сада подељене на бановине именоване по географским топонимима, напуштена је идеја троименог народа – „племена“ – Срба, Хрвата и Словенаца и проглашена је једна, југословенска нација.[5] Краљево увођење личне власти било је део ауторитаризације која се ширила европским континентом. Такве промене правдане су политичким сукобима, економским тешкоћама, опасношћу од комунистичке револуције и слично. Случај Југославије имао је ипак много више сличности са понашањем српских, и осталих балканских, монарха друге половине 19. века чију су власт покушавале да ограниче нарастајуће политичке партије. Александрова власт није подразумевала радикални заокрет попут оних у средњој или западној Европи који су обећавали „револуцију здесна“ или се обрушавали на расне непријатеље. У Југославији је после 1929. било „мало демократије“, али и мало фашизма.[6]

.Две године касније (1931) Југославија је од суверена добила устав, тзв. Октроисани, који је вратио ограничене парламентарне слободе, али само за општејугословенске организације док је владар задржао превладавајући утицај. До 1933. после одржаних избора оформљена је политичка организација сачињена од изабраних посланика, Југословенска национална странка (ЈНС), која је вршила власт у духу Краљевих начела.[7] У програму ове партије истакнуто је да су Срби, Хрвати и Словенци припадници једне југословенске нације према пореклу, језику, вишевековним аспирацијама, заједничкој историјској судбини и искуствима док је југословенско национално јединство посматрано као природна чињеница. Припадници странке ће наредних година путовати земљом и на низу митинга, састанака праћених штампом, пропагандним филмовима и сличним средствима ширити идеју југословенства. Важно је приметити да док је проглашен раскид са свиме што је обележило Краљевину пре 1929. у једном од најважнијих аспеката то није одговарало истини. Наиме, већина министара и вршиоца власти „регрутована“ је из истог круга људи.

Већ почетком тридесетих година јавила се реакција припадника некадашњих политичких странака, идеолошки различитих, од хрватских националиста склоних федерализацији до изразито југословенски оријентисаних либерала и демократа који су осуђивали централизам, унитаризам и(ли) недостатак политичких слобода. Краљ се, међутим, све до смрти држао начела постављених 1929. Нестанком његовог неупитног ауторитета показало се да је концепт интегралног југословенства остао на крхким ногама. Већ почетком 1935. ЈНС се суочила са снажним отпором својој политици утемељеној на краљевом наслеђу. Репресија власти наилазила је на насилне одговоре опозиције што је продубљивало кризу у земљи.[8] Изложена различитим притисцима влада Богољуба Јевтића показала се све ауторитарнијом да би се избори маја 1935. претворили у обострани терор. Кнез-намесник Павле Карађорђевић, брат од стрица покојног краља, настављајући превласт Круне над Владом, оборио је са власти Јевтића који није добио задовољавајући број гласова.

Потом је Милан Стојадиновић, некада министар финансија и политички штићеник Николе Пашића, приликом преузимања власти оформио нову политичку организацију: Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ). Сама структура странке указивала је на нови заокрет у политици југословенства. ЈРЗ је створена фузијом једне фракције НРС, Словеначке људске странке и Југословенске муслиманске организације. Последње две су у својим редовима окупљале већину Словенаца, односно босанскохерцеговачких муслимана. Ниједна од поменутих партија није изгубила своје локалне особености те се о ЈРЗ може говорити пре као о коалиционом блоку него о јединственој партији. Стојадиновићева намера је била да политичким изоловањем ХСС примора Радићевог наследника Влатка Мачека на сарадњу.[9] Програм ЈРЗ указивао је на потребу јединства државе и народа, уз монархију и династију Карађорђевић, али и „поштовање трију имена наших народа“. Другим речима, без обзира на већ уобичајено позивање на Краљев аманет, Стојадиновић се, уз подршку кнеза Павла, вратио идеји троименог народа, наговештавајући уз то и могућност неодређених самоуправа како би се умириле регионалне и историјске посебности.[10] Није без значаја да је Стојадиновићева влада дозволила употребу „племенских“ застава и симбола забрањених од 1930.

Идеја о прихватању особености југословенских народа праћена је уверењем да је настанак јединствене нације ствар будућности. Такво поимање југословенског идентитета углавном се назива реалним југословенством.[11] Припадници ЈРЗ говорили су о расно и национално једном народу, али и о три индивидуалности створене историјским развојем којих Срби, Хрвати и Словенци не треба да се одрекну.[12] Повратак на поштовање „три имена наших народа“ изазвала је оштар отпор и критике присталица бившег режима. У једној интерпелацији групе сенатора, припадника ЈНС, из новембра 1935, Стојадиновић је оптужен за напуштање аманета краља Александра, вођење политике „противу основних начела здраве југословенске мисли“, пад ауторитета власти и анархију у земљи и коначно „незапамћен тероризам против свакога свесног националног човека“.[13] С друге стране, Стојадиновић је виђеније присталице Јевтићеве владе називао југо-фашистима, истичући да у ЈРЗ могу да ступе сви осим њих.[14]  Сукоб између ЈРЗ и ЈНС јасно илуструје промену која је уследила доласком Стојадиновића на власт. Овај сукоб је приведен крају након покушаја атентата на Стојадиновића у скупштини, у марту 1936. Кнез Павле и његов председник владе сматрали су да иза атентата стоји Петар Живковић, ранији председник Министарског савета (1929– 1932) и стуб Александрове диктатуре, који је у Стојадиновићевој влади вршио дужност министра војске и морнарице. Иако у потоњој оптужници генерал Живковић није поменут, Стојадиновић је (заједно са кнезом Павлов) искористио овај догађај да се реши моћног учесника југословенске политичке сцене. Стојадиновић је такође искористио овај догађај да се представи као борац за демократију насупрот снагама некадашње диктатуре.[15] Након губитка положаја, Живковић је постао председник ЈНС којој је, према прогласу из августа 1936, циљ и даље била „једна и недељива југословенска краљевина са једним народом у једној држави… децентрализована унитарна држава, један слободан, равноправан и национално недељив народ“.[16]

Такође, док се начин владања краља Александра може описати као патерналистички ауторитаризам, који је био додатно заоштрен у периоду непосредно после његовог убиства, Милан Стојадиновић желео је да се прикаже као модернизаторски вођа који одлучно решава нагомилане проблеме.[17] У пракси је Стојадиновићева власт заиста била „либералнија“ у примени (или непримењивању) закона из времена Александрове диктатуре ‒ укратко, власт је била „демократскија од претходне, али не демократска“.[18]

Југословенство је, после 1929, могуће посматрати не само као националну идеју, или пројекат изградње нације, већ и као средство ауторитарне власти. Прецизније, одређен концепт југословенства био је у пракси везан за „јаког човека“ који је системом „одозго–на доле“, декретима или политичким комбинацијама, покушавао да легитимише своју власт. Такав поглед на југословенство посебно је важан када се узме у обзир да интегрално југословенство није остало званична политика дуго после смрти краља Александра. Између његовог убиства и доласка ЈРЗ на власт прошло је само осам месеци, док се концепт реалног југословенства убрзо након Стојадиновићевог пада с власти (фебруар 1939) претворио у договор Круне и ХСС-а о настанку Бановине Хрватске (август 1939), што је практично био увод у федерализацију земље и напуштање концепта јединствене југословенске нације.  

Зарад сагледавања политика југословенства у одговарајућем оквиру важно је истаћи да је повратак Стојадиновићеве владе на стање пре 1929. био пут којим су кренули и његови политички противници. Уједињена опозиција (Демократска странка, НРС, Савез земљорадника) постигла је споразум са вођством Сељачко-демократске коалиције коју су чинили ХСС и Самостална демократска странка (чије чланство су махом чинили Срби из области некадашње Аустроугарске) у Фаркашићу, октобра 1937. Договорена је борба за нови устав док су се учесници сложили око наследне парламентарне монархије са династијом Карађорђевић, малолетним краљем Петром II и постојећим намесништвом. За будуће уређење, сматрали су, неопходан је повратак политичких слобода и демократије уз слагање већине Срба, већине Хрвата и већине Словенаца. Споразум опозиционих снага у Југославији који се може посматрати као демократски облик реалног југословенства срушиће се као и његова „ауторитарна варијанта“ споразумом из августа 1939.[19]

Обарање Стојадиновићеве владе, завером његових сарадника уз подршку кнеза Павла, као и потоњи споразум о формирању Бановине Хрватске, водили су даљој ауторитаризацији политичког живота. Личном одлуком регента настала је нова административна јединица са значајно ширим овлашћењима од бановина створених 1929. док је ХСС без одржаних избора у њој преузела власт, мада није било сумње о подршци коју је та странка уживала међу Хрватима. Проблем је заправо био недостатак легитимитета споразума, јер су српски политички чиниоци (као и представници босанских муслимана) скоро у потпуности заобиђени. Додуше, могуће је поставити и питање воље скоро четвртине некатоличког становништва новостворене бановине. Такво „решење“ државног уређења нико није сматрао коначним и говорило се о плебисцитима и могућим променама унутрашњих граница. Тиме је после две деценије покушаја да се спроведу у дело идеје југословенства, схваћеног као нешто више од простог држављанства, политички живот кренуо да се развија у правцу вишенационалне државе.