Светислав Хођера и Југословенска народна странка – „борбаши“. Заборављени „апостоли новог времена“

Растко Ломпар

Балканолошки институт САНУ

Светислав Хођера и Југословенска народна странка – „борбаши“. Заборављени „апостоли новог времена“

Када су грађевински радници фебруара 1975. године ископавали подрум управо срушене зграде у улици Ћирила и Методија у Београду, нису ни слутили да ће набасати на неколико хиљада страница које ће од заборава спасити једну малу, али ратоборну, странку интегралнојугословенске оријентације. Пажњу им је привукла свеска великог формата луксузно укоричена у кожни повез са грбом Краљевине Југославије. У њој су били записници са седница Владе Петра Живковића. Откуд она ту међу рушевинама? У папирима раштрканим око ње крио се одговор – ова грађа припадала је Светиславу Хођери, секретару председника Владе. Она се данас чува у Архиву Југославије.

Светислав Хођера рођен је у Нишу 12. новембра 1888. године. Вероватно страног порекла, али православне вере, школовао се у Нишу, Београду и Паризу. Студирао је права, радећи истовремено као банкарски службеник. Школовање му је прекинуло избијање Првог балканског рата 1912 године. Као ђак-наредник у тимочком дивизијском коњичком пуку учествовао је у oба Балканска рата и био вишеструко одликован.[1] По завршетку рата ступио је у дипломатску службу, коју напушта како би се поново борио у српској војсци током Првог светског рата. Прелази Албанију и стиже на Солунски фронт. На Крфу је први пут полетео авионом. Касније се сећао: "тада сам постао авијатичар и ја ћу летети. И та ме радост више није остављала".[2]  У савезничкој команди одлучено је да је нужно да се обнови српска авијација. Завршивши обуку, постао је део ескадриле Ф.(3)98. У једној од борби са немачким авионима, 11. децембра 1916. године, тешко је рањен.[3] Тако је Светислав Хођера постао први српски рањеник у борби у ваздуху, што је он вешто користио и често истицао у каснијем политичком деловању. Ратно ангажовање вишеструко је битно за разумевање његовог каснијег политичког деловања, јер је Први светски рат оставио дубок траг на њега као сукоб у којем је изгубио "оца, два брата, једног зета", док му је други зет умно оболео на Солунском фронту.^[4]

По демобилизацији, кратко је обновио дипломатску каријеру, да би се убрзо посветио адвокатури. Поред адвокатуре бавио се и организовањем и промоцијом југословенског цивилног ваздухопловства. Тако је учествовао у оснивању удружења „Наша крила“, чији је потпредседник дуго био, а такође је био оснивач и један од акционара „Друштва за ваздушни саобраћај“ 1927. године.[5] У овом Друштву, касније названом „Аеропут“, обављао је многобројне функције и дуго био у управном одбору.[6] Истовремено се бавио и пропагирањем југословенске цивилне авијације, те је писао пригодне чланке у Политици, Времену и Нашим крилима.^[7]

Светислав Хођера је учествовао у политичком животу Краљевине СХС као члан Месног одбора Народне радикалне странке у Београду. Чињеница да је био члан неке политичке странке пре увођења краљеве диктатуре 6. јануара 1929. године могла је шкодити Хођери у његовом политичком деловању након обнове парламентаризма 1931. године, јер је он беспоштедно критиковао „политичке старце“ и позивао их да препусте вођење државе „новим људима“. Стога је чланство у Народној радикалној странци, као потенцијални баласт у политичком деловању, вешто избегавано у његовим говорима и чланцима.^[8] Са проглашењем шестојануарске диктатуре Светислав Хођера је постао шеф кабинета председника Министарског савета генерала Петра Живковића. Према нама доступним изворима, није могуће до краја одговорити на питање шта га је препоручило за ово место, јер природа његовог односа са генералом Живковићем пре 1929. године остаје такође у великој мери нерасветљена. На положају шефа кабинета председника владе остао је до избора 1931. године, када се кандидовао за народног посланика за град Пећ. Кандидатура му је потврђена и убедљиво је победио свог јединог противкандидата Милоша Зоњића.[9]

Након избора се око Светислава Хођере почела окупљати једна група млађих посланика, који су се осећали незадовољним због удела у власти који су остваривали. Они су сматрали да их је шестојануарски манифест извео на сцену и да њима треба да припадне вођење државе, а не "политичким старцима". Хођера је председавао конференцијама ових незадовољних посланика одржаваним у хотелу Бристол у Београду, по којем су и прозвани "бристолци", а њихова група "бристолска акција". С обзиром на то да им је припадала преко половина изабраних посланика, њих 164, влада Милана Сршкића била је принуђена да их позове на преговоре како би их пацификовала. "Бристолци" су на преговоре упутили седмочлани тим на челу са Светиславом Хођером. Преговори су трајали три дана након чега су шесторица преговарача, изузев Хођере, прихватили споразум са Владом, који је, према његовим речима, био „мимо датих упутстава“. Након окончања ових преговора, већина "бристолаца" вратила се у оквире владине групе посланика, док је око Хођере остало свега деветорица најближих сарадника. Хођера се касније осврнуо на неуспех "бристолске акције" речима: „онда кад је почео бој између старих и млађих и то бој отворен, онда су млађи попустили, предали се и тиме показали да су неспособни за овај велики задатак“.[10] Он је са својим присталицама окупљеним у Југословенски народни клуб наставио борбу против власти у посланичким клупама.

Из ове малобројне али "бучне" групе народних посланика израсла је Југословенска народна странка, која је свој први проглас упутила народу 3. јуна 1933. године, покренувши свој партијски лист Борба за слободу, право и једнакост свих Југословена.[11]  Странка је одобрена од стране Министарства унутрашњих дела јануара 1934. године, а на њеном првом конгресу 25. новембра исте године Светислав Хођера постао је њен председник. Од самог почетка странка се морала суочити са оптужбама да је "лојална", "наручена" или "лажна" опозиција, а ове оптужбе додатно је појачавала чињеница да јој је на челу бивши шеф кабинета Петра Живковића. Светислав Хођера је, упркос снажним критикама, започео са својим партијским саборцима да се сукобљава са посланицима владајуће Југословенске радикално-сељачке демократије (потоње Југословенске националне странке ‒ ЈНС). Први изазов који се наметао били су предстојећи избори 1935. године. Странка је започела жестоку агитацију на терену и, сакупиши довољан број потписа, предала је изборну листу чији је носилац био Светислав Хођера државним органима ради потврде. На изборима 1935. године, поред листе владајуће партије Богољуба Јевтића, учествовала је до тада ванпарламентарна опозиција, предавши листу чији је носилац био хрватски лидер Влатко Мачек, док су сопствене листе поднели и Димитрије Љотић, Божидар Максимовић и Живко Топаловић. Касациони суд одбио је, због техничких недостатака, да потврди листу Живку Топаловићу и Светиславу Хођери. У литератури је постојало неслагање о разлозима због којих је Хођери и ЈНСб-у одбијена листа и да ли је то учињено уз њихову сагласност.[12] Наше је мишљење да је одбијање листе узроковано и несумњивим техничким недостацима, али потенцијално и политичким рачуном Владе да ће већи део борбашких гласача ипак гласати за Владину листу. Странка је након неуспеха жалбе издала резолуцију којом је позвала присталице да гласају за "једину преосталу опозициону листу Давидовић-Мачек".[13]

Хођера и његови сарадници остали тако ван изборне борбе и без посланичких мандата. Стога су појачали своју агитацију међу народом и почели са нападима на власт. Такође су се све жешће сукобљавали са Удруженом опозицијом. Ови сукоби су често вођени на улицама и борбаши су постали познати по физичким обрачунима са политичким противницима. Примена насиља, као и униформисање страначких присталица у плаве кошуље, резултирало је у жигосању ЈНСб-а као фашистичке странке, а Хођере као "јединог правог југословенског фашисте".[14] У литератури је преовладало мишљење да је ЈНСб доиста фашистичка или нацистичка групација, иако је понекад то оспоравано.[15] Посебно снажну кампању је против Хођере водио лист Ошишани јеж, на чијим је карикатурама представљан као фашиста којег народ гађа јајима (Слика 1; Слика 2).

Слика 1. Ошишани јеж 20. 04. 1935	Слика 2. Ошишани јеж 24. 08. 1935.

Светислав Хођера био је у очима својих сабораца, макар декларативно, личност од највећег ауторитета, називан је вођом, а неретко су му придавани и епитети попут “заштитника сиромашних”, “новог Стамболијског”, “драгог вође војводе Хођере” итд. [16] У његову част писане су песме и приповетке које су коришћене као страначка пропаганда. Оскар Тартаља писао је да борбаши имају два идеала: први је борбашки програм, а други је Хођера који je представљан као прави вођа. Према Оскару Тартаљи, “када то сазна и увиди цијели народ или бар већина народа, онда ће тај наш вођа, бити вођа, идеал, а и идол цијелога народа!”.[17] Иако је, барем према текстовима, култ личности Светислава Хођере био код борбаша веома изражен, сами борбаши нису гајили слепу оданост, о чему сведоче бројни расцепи у странци и оптужбе које су упућиване на рачун “вође”. Током 1936. године странка се жестоко поцепала око питања уласка у коалицију са осталим интегрално југословенским покретима (Југословенским народним покретом Збор, Југословенском националном странком, Југословенским посланичким клубом Јанка Барићевића). Хођера је заступао мишљење да је оваква сарадња штетна по интересе ЈНСб-а, док је Милош Драговић, један од оснивача странке, заговарао сврсисходност оваквог удруживања. У сваком случају, након неколико месеци тајних преговора, борбаши су дефинитивно одбили сарадњу, а Милош Драговић и њему блиски чланови искључени су из странке.[18]

Сукобљавајући се све више са Удруженом опозицијом и ЈНС-ом, Хођера се приближавао председнику владе Милану Стојадиновићу и његовој Југословенској радикалној заједници. Преговори између Хођере и Стојадиновића започели су пре септембра 1938. године, јер је Стојадиновић већ другог септембра јављао кнезу Павлу да је сарадња са Хођером вероватна. До краја месеца је склопљен споразум, који је потврђен уласком Хођере у владу 10. октобра 1938. године као министра без портфеља.[19] Хођера и ЈНСб учествовали су на изборима 11. децембра 1938. на листи
Стојадиновића и освојили два мандата. Посланици су постали Дамњан Трбусић и Живан Лукић, док је сам Хођера освојио свега 995 гласова у Хомољском срезу, мање и од кандидата ЈРЗ Душана Пантића и од кандидата ЈНС Мирка Урошевића.[20] Хођера је ипак, према претходном договору, постао члан новоформираног кабинета, али га је Стојадиновић само десет дана после избора писмом обавестио да је услед реконструкције владе он избачен из ње, али да се „нада да ће остати у пријатељству“.^[21] Међутим, истовремено су из странке иступила оба изабрана посланика и прешла у ЈРЗ. Овим потезом је Стојадиновић практично уништио ЈНСб. Хођера и његови саборци се од овог ударца никада нису опоравили. Странка је остала ван парламента и владе, а вишегодишњи ломови и трзавице довели су и до драстичног опадања чланства. Борбаши су се касније измирили са Стојадиновићем, по његовом паду са власти, и чак разговарали о сарадњи против нове владе Цветковић-Мачек.

О судбини Хођере након 1939. године имамо јако мало података. Чини се да је он поделио судбину странке коју је основао и водио. Споразум Цветковић-Мачек о стварању Бановине Хрватске који је напустио идеју јединствене југословенске нације означавао је крах свих борбашких концепција и странка се под притиском режима почела осипати. Хођера је, уз неколицину највернијих сарадника, наставио да одржава седнице ЈНСб-а у сопственом дому и да издаје саопштења које су тек понеке новине преносиле. Последњи пут помиње се у нама доступним изворима 15. септембра 1940. године.[22] Његова судбина током Другог светског рата такође није до краја расветљена. Бранко Петрановић наводи да је он провео Други светски рат у немачком заробљеничком логору из ког се вратио 1945. године.[23] Немачка документа наводе да је био у заробљеништву као официр југословенске војске. Окупатор је размишљао о томе да се он ослободи и врати у земљу како би му се поверила улога у колаборационистичкој управи, али се од тога одустало услед недовољног угледа Хођере у народу.[24] Више информација имамо о његовом сину Зорану, који је, као припадник Демократске омладине, приступио јединицама Драгољуба Михаиловића, са којима је учествовао у борбама на Копаонику, где је и рањен. По окончању рата, Светислав Хођера нестаје са историјске сцене. На првом састанку акционара Друштва за ваздушни саобраћај, од којих је и он био један, 2. јула 1945. нико од чланова породице Хођера није био присутан.[25] Забележено је још само да је Хођера умро после ослобођења, али ни датум смрти ни место где је сахрањен нису познати.[26]